Aristotel je u De An.I postigao dvostruki cilj: 1) duša je nužno povezana za pojmove spoznaje i kretanja, i 2) u tome se manje-više slažu sve prethodeće "teorije" o duši. Može se postaviti pitanje da li Aristotel ispred sebe uopšte ima izgrađene teorije o duši – jer, to pouzdano nema – ili on sam konstruiše kontekst vlastite diskusije koji bi formirao i da ovih "teorija" nema; jer, mimo Platona koji i daje tematski ram Aristotelove rasprave o duši i koji je jedini njegov pravi "sagovornik", imamo samo rudimentarne, višeznačne i sporadične izjave koje mogu biti metafizički relevantne, kao kod Herakleita, Demokrita ili kod Empedokla, ili su refleksi i preformulacije prastarih narodnih verovanja. No, Aristotel blagonaklono tvrdi da je veza duše, spoznaje i kretanja uočena u ovim teorijama ukoliko se one posmatraju u celini, ali da nijedna od tih veza nije zahvaćena na autentični način veran samoj stvari o kojoj je reč. Drugim rečima: nije se došlo do osnovnog pitanja o bivstvu duše, ali onda ni do prave teorije kognitivnih funkcija duše (opažanje, mnjenje, znanje, Um; a onda i njima podređenih "funkcija": žudnja, htenje, težnja), ali ni do uviđanja težine metafizičkog problema veze duše i kretanja.
| Karakteristika |
Vrednost |
| Kategorija |
FILOZOFIJA
|
| Autor |
Aristotel
|
| Težina specifikacija |
0.5 kg |
| Izdavač |
PAIDEIA |
| Pismo |
Latinica |
| Povez |
Tvrd |
| Godina | 2012 |
| Strana | 537 |
