Austro-Ugarska antisrpska politika i propaganda. Od Berlinskog kongresa do Velikog evropskog rata (1878-1914) Austro-Ugarska je vodila otvorenu antisrpsku politiku. U Bosni i Hercegovini, koju je okupirala, činila je napore da ustanovi bošnjački indentitet (različit od srpskog), u Pljevljima, Prijepolju, Priboju i okolnim visovima stacionirala je brojnu vojsku, preko Raške oblasti, Kosova i Metohije, dobila trgovačke puteve i trasirala svoj projektovani prodor na istok. U Pljevljima, Skadru, Prizrenu i Skoplju uspostavila je svoje konzulate i dobro organizovane i opremljene propagandno-obaveštajne centre. Nakon oslobodilačkih Balkanskih ratova (1912/1913), stvorena je mogućnost i započeta aktivnost za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, uzdigao se i sučelio srpski nacionalno-oslobodilački i državni interes sa habzburškim imperijalnim planovima, uspostavljena prepreka za germanski prodor na istok. Arčibaldu Rajsu se tada austrougarski poslanik u Švajcarskoj poverio da austrougarsku monarhiju iz nastale situacije može izvući samo jedan blic krig protiv Srbije.
Pucnji na prestolonaslednika Ferdinada u Sarajevu iskorišćeni su kao povod za veliki evropski požar. Posle Sarajevskog atentata (15/28. juna 1914) Austro-Ugarska je uputila oštar demarš Srbiji sa ultimativnim zahtevima da: „izda službenu izjavu da osuđuje subverzivni pokret i propagandu uperenu protiv Austro-Ugarske monarhije, da zabrani sve publikacije protivne monarhiji, da raspusti Narodnu odbranu i slična društva i udruženja, zapleni njihovu imovinu, da se izbaci iz javne nastave, sredstava obuke, vojne službe i državne uprave sve protivno Austro-Ugarskoj, da se dozvoli saradnja austrougarskih organa u gušenju pokreta protiv Austro-Ugraske, da se otvori sudska istraga protiv učesnika zavere od 28. juna 1914, da se uhapse Vojislav Tankosić i Milan Ciganović i da se otpuste iz službe i kazne činovnici pograničnih organa u Šapcu i Loznici.“
U odgovoru 23. jula 1914. srpska vlada je ukazala na miroljubivu saradnju Srbije sa Austro-Ugarskom, osudila propagandu protiv nje, izjavila spremnost da izvede na sud krivce za koje se dokaže da su učestvovali u Sarajevskom atentatu, da to javno objavi u Službenom vojnom listu, da izmeni zakon o štampi i ustav zemlje u pogledu propagande, da ukloni iz javne nastave, vojske i uprave sve krivce, uhapsila Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića.
Pošto Austro-Ugarska nije bila zadovoljna odgovorom srpske vlade, po nalogu cara Franja Josifa, ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske, Alojz Erental je 28. jula 1914. uputio Srbiji notu objave rata, neuobičajenim putem, običnom poštom preko svog poslanstva u Bukureštu (poslanik Austro-Ugarske Gizl ranije već je bio napustio Beograd).
