Jedan ostareli pukovnik neimenovanog mesta na Karibima ima samo sećanja i jednog izgladnelog i usukanog petla. Pa ipak, ili upravo zbog toga, taj petao je predmet bezuslovne ljubavi svog vlasnika, ostarelog pukovnika kojem ne samo da nema ko da mu piše nego takoreći nema ni šta da jede. Neće, međutim, ni da skuva petla, a neće ni da ga proda. Ovaj roman govori o velikoj usamljenosti, ali i o najdubljoj ljubavi. Govori i o nepokolebljivosti, istrajnosti, kao i beznadežnom poštenju. Zbog toga pukovnikova žena prigovara, a on nju svejedno sanja i posle pedeset godina braka, iako pored nje ne može da spava pošto teško diše usled astmatičnih napada.
