DABLINCI

Džojsovo remek-delo „Dablinci“ čini petnaest priča na granici naturalizma i modernizma, koje govore o životu u Dablinu s početka 20. veka. Grad iz kog je rano otišao, ali koji je zauvek ostao mesto radnje njegovih knjiga, Džojs opisuje kao centar paralize, fizičke i duhovne. Mnogi likovi iz „Dablinaca“ pojavljuju se, u manjim ulogama, i u romanu „Uliks“, a po poslednjoj i najpoznatijoj priči, „Mrtvi“, Džon Hjuston je 1987. snimio istoimeni film.
O dugotrajnoj i mukotrpnoj istoriji nastanka ove knjige, Džojs u jednom pismu kaže: „Deset godina života izgubio sam u dopisivanju i prepisci oko ‘Dablinaca’. Bila je odbačena od 40 izdavača, njen slog je triput rasturan, a jednom je čitav tiraž uništen. To me je stajalo preko 3.000 švajcarskih franaka poštarine, voznih i brodskih troškova, jer sam se dopisivao sa 110 novina, 7 advokata, 3 udruženja, 40 izdavača i nekolicinom pisaca.“
Ovo izdanje „Dablinaca“ rađeno je prema ispravljenom engleskom izdanju iz 1967. godine, po čemu se razlikuje od prethodnih izdanja kod nas. U označavanju direktnog govora umesto znaka navodnika uvedena je crta, pošto je Džojs smatrao znake navoda neestetskim i neprirodnim. Nisu ispravljani ni Džojsovi kurzivi, a interpunkcija i spelovanje su vraćeni na prvo, londonsko, izdanje iz 1914, koje je, za razliku od kasnijih, poštovalo autorovo izbegavanje korišćenja znakova interpunkcije.

O autoru:

Najveći irski pisac Džejms Džojs (1882 – 1941) presudno je uticao na razvoj moderne književnosti, posebno svojim romanom „Uliks“. Iako je najveći deo svog života proveo u dobrovoljnom izgnanstvu, čitav njegov književni rad opsesivno je posvećen rodnom Dablinu.
Posle završenog elitnog jezuitskog koledža, Džojs je odbio karijeru sveštenika i upisao studije modernih jezika. Pokušavao je da napravi karijeru kao pevač, jedno vreme je radio je kao nastavnik u školi, ali već 1904. sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl odlazi na dobrovoljno izgnanstvo, i preko Pariza, Ciriha i Trsta, stiže u Pulu, koje je, rezigniran, nazvao „mestom koje je i bog zaboravio“. U Puli je neko vreme radio kao nastavnik engleskog, zatim prelazi u Trst, a potom u Rim. Zbirku priča „Dablinci“ nijedan izdavač ne želi da štampa zbog navodnog nemorala, a Džojs se sve više odaje piću. Tek oko 1913. karijera mu kreće nabolje, pogotovo nakon podrške već afirmisanog Ezra Paunda. Roman „Portret umetnika u mladosti“ uskoro počinje da izlazi u nastavcima, a konačno i „Dablinci“. Paund ga je je uputio i na feministkinju Harijet Šo Viver, zahvaljujući čijoj finansijskoj potpori je Džojs narednih 25 godina mogao da se potpuno posveti pisanju.

Po izbijanju Prvog svetskog rata prelazi s porodicom u Cirih, gde uskoro postaje poznat u umetničkim krugovima. Od 1920. do 1940. živeo je u Parizu.
„Ulis“ je objavljen 1922. godine i odmah zabranjen u Britaniji i Americi, iako je Hemingvej, oduševljen knjigom, nekoliko primeraka prokrijumčario u Ameriku. Na primedbe o nemoralu, Džojs je rekao da „ako ‘Uliks’ nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje“. Njegovo testamentarno delo, „Fineganovo bdenje“, i dalje se smatra nepročitanim.
Život velikog pisca obeležen je i brojnim zdravstvenim problemima. Poslednjih dvadeset godina života vid mu se sve više pogoršavao, sve dok nije ostao skoro slep. Džojsova ćerka Lucija bolovala je od šizofrenije, a Jung je smatrao da i Džojs boluje od iste bolesti.
Umro je u Cirihu 1941. godine, a kasnije je utvrđeno da je najverovatnije bolovao od Asperžerovog sindroma, srodnog autizmu.