Moj kraj nije drugo do kompozicija sjajno konstruisanog voza koji se stuštio na pedeset i šest stanica, na svakoj će se zadržati naizgled prekratko, suštinski onoliko koliko treba, te nije uputno prespavati niti jednu od njih iako na tabli s imenom svake ponaosob stoji ispisano Smrt, ali ne postoje dva ista života niti dve identične smrti, zna to i Guld, a kamoli pedeset i šest, stoga svaka od njih može da postane vredna pet do deset čitalačkih minuta u kojima se stiže do onog što verovatno nije životno opredeljujuće, ali bi čitalački moglo da bude. Pedeset i šest smrti, to je mnogo, mnogo književnosti, posebno ako je onoliko filigranska kao što je to slučaj u Guldovoj zbirci, izgleda kao nimalo rđav povod za neka nova prevođenja ovog autora, a svakako odličan za naredna preispitivanja žanra koji deluje najcelishodnije u času koji živimo. I nekim drugim časovima, koji tek dolaze. S nama ili bez nas. Možda bolje bez nas. (Srđan Srdić)
