To je bilo davno. Vrlo davno. U ono starostavno, već mitsko doba, kada je jedan čovek još vodio računa o drugome. To je bilo vreme totalne neslobode. Činilo se da je svakom čoveku stalo do svakog drugog. I da je čitavom društvu stalo do svakog čoveka. I, što je zakonito, svakom čoveku je stalo do društva.
Sada živimo u drugom, apsolutno slobodnom svetu. Svetu u kome je svaki čovek slobodan da padne na samo dno. Niko ga neće zadržavati, neće ga dizati uvis ni gurati što dalje od ivice provalije. Čovek sada može da bude beskućnik, da bude prosjak. Niko neće kršiti njegovo sveto pravo. Mnogi će mu čak i pomagati da se učvrsti u svojoj odluci. Na primer, ako čovek ostane sam i propije se, za njega će saznati stambeni mafijaši i, po razrađenoj šemi, stan tog čoveka će da uknjiže na sebe, a samog čoveka da odvedu u zabačeno predgrađe ili da ga jednostavno izbace na ulicu. Zato što živimo u slobodnoj državi, i svako je slobodan da klizi nizbrdicom do samog dna.
Nekad nije bilo ovako. Nekad su čoveka ometali. Čim čovek prestane da odlazi na posao, oda se piću ili zanese knjigom Ruža sveta, pozivali bi ga u sindikat, fabrički komitet, naučni komitet, njegovim problemom bavio bi se maltene savet narodnih komesara. Ako napusti jedan posao – dobije drugi. Ako ljuto pije – odvedu ga u dispanzer za lečenje radnika i leče. Ako čoveka napusti žena – druga žena bi nalazila tog čoveka, a kolektiv je jamčio. Drukčije nije moglo.
