Veza između čoveka i Boga više nije ontološka veza, retorička molitva, sakralnost jezika, već direktna ilustracija apostazije. Delovanje i delanje, u duhu ili izvan njega, više nisu pokušaj da se dosegne spokoj mudrosti već dezintegracija smisla. Svet koji okružuje čoveka nije stvarnost, nego privid, iluzija. Bogovi su nestali iza spoljnih fizičkih pojava. Miša Vasić je u ovoj knjizi krenuo ka ponovnom otkrivanju smisla i skrivenih zakonitosti pojava. Zato se njegovo na prvi pogled heterogeno interesovanje usmerava ka širokom rasponu tema: od integrisanog pojedinca do ruskog kosmizma, društvenih mreža, transhumanizma, scijentizma i mita o Atlantidi, sve do homogene misli scijentističke provenijencije i obaveze.
Ovakve knjige i mislioci ovog profila nisu posledica društvenih i naučnih incidenata novog veka, već nov način postojanja misli, mislećih ljudi i svih onih odgovornih integralizmu individualnog i kolektivnog postojanja Istine. Zato što nam je novi vek, pored poslovične zbunjenosti i agresivne gluposti i prostaštva, doneo nešto mnogo opasnije – pouzdanost ne-konačnih izjava, koju brzo smenjuje primenjena nepouzdanost konačnih izjava i sudova, polovičnih istina i nepouzdane naučne savesti i ljudske odgovornosti. Na osnovu Olbersovog paradoksa, i noću bi trebalo da živimo u dnevnom sjaju, svemir se širi, zvezde se udaljavaju jedna od druge i udaljavanjem gube svoju svetlost. Ova knjiga je pokušaj da se dosegne udaljena svetlost i bliska misao, da se postave nova pitanja u vremenu konačnih odgovora.
