Ovo monografsko delo predstavlja dosada najobuhvatniji pokušaj sagledavanja veze između prevodilačke i pesničke poetike Ivana V. Lalića. To potvrđuje da je autor kao prevodilac bio najpre čitač i tumač, a zatim i antologičar dela koje je prevodio, i u skladu sa tim, nekada i uz teškoće i prepreke, oblikovao svoju imanentnu poetiku, jer je upravo pesničko razumevanje originala uticalo na uvođenje različitih strategija prilikom pristupa stranome tekstu, preispitujući time i granice tuđeg i svog pevanja. Posebno treba istaći izuzetnu akribičnost Sonje Veselinović i njenu analitičku sposobnost uočavanja semantičkih nijansi kako između različitih prevoda pojedinih autora, tako i u samim Lalićevim pesmama, koje je gotovo nemoguće razumeti ukoliko se ne porede sa njegovim prevodima. Takođe, njegova osnovna (auto)poetička uverenja umnogome su određivala i pravac pristupa prevodima u pojedinim fazama, što Veselinovićeva izvanredno uspešno i ubedljivo demonstrira na brojnim primerima u ovoj studiji.
Iz recenzije Bojane Stojanović Pantović
