Jedan dečak priča svoju priču, njegov glas dolazi iz prostora koji je u nastajanju: od prvih sećanja, mutnih i preverbalnih, prvih reči koje se sriču, stvari koje tek dobijaju imena, ka iskustvima koja dečaka uvode u poredak sve do samog praga odraslog doba (gde se priča upravo i završava) – u prostoru, dakle, u kome se jezik tek formira, u kojem tek nastaju označiteljske strukture predodređene, na koncu, da propišu i pokore. Ovaj glas kao da dolazi iz rascepa u diskursu: između dečje naivnosti, prijemčive i jednostavne, i onog što se pod pojmom ideologije može razumeti kao sistem vrednosti vladajućeg, svakako kapitalističkog, poretka.
Da li u tom rascepu i počiva otvorenost ovog jezika, to nešto u njemu tako očigledno i prisno, njegova sloboda da se razliva i teče katkad neočekivano i nepredvidivo, snaga koju intimno osećamo kao oslobađajuću? Jezik koji ovde nastaje tako je prepoznatljivo poetski: nešto u njegovoj prirodi je drukčije.
Da li iz toga, onda, treba čitati i jedan politički stav, par exellence antisistemski, upravo antiideološki – imamo li prostor koji izmiče tim kandžama ideologije, imamo li jezik za to? Možda treba pitati: da li je detinjstvo naša jedina domovina?
Na kraju, opet – a taj osećaj znamo vrlo dobro, ostajemo razoružani upravo pred poezijom, nesumnjivom, apsolutnom i tajanstvenom poezijom koja ovde izbija iz svake stranice. Po navici tražimo koordinate, povezujemo, interpretiramo, sećamo se Crnjanskog ili Kiša, zato što se sećamo tog osećaja: razoružani pred poezijom, kojoj ne treba nikakvo tumačenje, koja kao da nam je sama već sve rekla.
Uroš Kotljić"
