Nezamisliv je broj slika i doživljaja koji postoje, a određen deo je stavljen i tebi na raspolaganje, smešten je u tvom Katalogu istina. „Po svojoj funkciji pisac pre svega pripada sebi i svojoj umetnosti, ali i čoveku i društvu, izražavajući, u književnom, pesnički adekvatnom jeziku, svoju osnovnu poruku – misao o ljudskoj slobodi i dostojanstvu i o dostojanstvu književnosti.
Posedujući ono „stvaralačko u čoveku” (N. Hartman), pisac ostaje veran svome najdubljem biću, bez obaveza da služi ičemu što se razilazi sa njegovom vizijom i sa humanom i neutilitarnom suštinom umetnosti (mada su mu te obaveze neretko bile nametane), radi koliko može kontinuirano i predano, gotovo nagonski se prepuštajući procesu stalnog umetničkog samousavršavanja, uvek nespokojan i nezadovoljan stanjem stvari, uvek u dosluhu sa svim metama ljudskog iskustva otkrivajući, tumačeći osećajnost i sudbinu čoveka i sveta, ispitujući prostore srca i duše i mehanizme svesti, neprestano proširujući opseg vlastitih – i čitaočevih – saznanja i spoznaja...”
„Srazmerno snazi svoje stvaralačke individualnosti, kao jednom od bitnih preduslova za autentično stvaranje, pisac je sav u onome što je napisao, a piše zato da bi bio čitan. On je utelovljena senzibilnost i um: svojim vlastitim, individualizovanim jezikom kazuje vlastite i opšte želje i težnje, patnje i nade. Raspolažući fantazijom i poznavanjem ljudske duše i prirode čoveka, pisac stvara intuitivno ili posredstvom iskustva ili dedukcije iskustava i činjenica: uočava, zamišlja, povezuje, gradi, odnosno oblikuje u jeziku, dakle: piše.”
