Ðuniciro Tanizaki (1886–1965), po mnogima najveci japanski pisac moderne epohe, još je za života postao klasik i jedan od najprevodenijih pisaca posle Drugog svetskog rata. Ova knjiga donosi sedam antologijskih prica velikog majstora pripovedanja, koje obuhvataju pola veka njegovog književnog rada. "Majstor tetoviranja" (l910) jeste sadomazohisticka basna o umetniku kome se ostvaruje želja da istetovira kožu savršene žene. "Strah" (1913), prica o coveku "s mucnom, idiotskom boljkom, jednom vrstom neuroze, fobije od voza" smeštena je u moderni gradski ambijent tramvaja i gužvi koji su podjednako uznemirujuci kao i utvare iz prošlosti. Prica "Lopov" (1921) napisana je jednostavnim stilom i otkriva drukciji poremecaj koji glavni junak priznaje ("Nisam napisao nijednu neiskrenu rec ovde"). U "Pupoljku"(1922) Tanizaki zalazi u skoro nadrealnu fantaziju: Okada, kome je zdravlje isisala mlada ljubavnica, postaje žrtva strašnih halucinacija. Još jedna pišceva okrutna lepotica jeste i darovita junakinja "Šunkininog portreta" (1933), verovatno najlepša u nizu prica koje i po svom stilu i tematici otkrivaju njegovo divljenje prema tradicionalnoj japanskoj kulturi. Tema slepila – koje se u Tanizakijevom svetu cesto dovodi u vezu s ljubavlju – javlja se i u "Slepcevoj prici" (1931), u kojoj se slepi sluga i lepa gospodarica nalaze u najnasilnijem razdoblju japanske istorije, u XV veku gradanskog rata. "Most snova" (1959) ispovest je mladica opsednutog secanjem na majku, koje je prožeto grižom savesti.
