Na ovom mestu u knjizi, gde nakon intenzivno proživljenih pripovedaka zastajemo čisto kako koricu ne bismo sklopili prebrzo, očekivala bi se kakva analiza ili makar jednostavna urednička sinteza pročitanog. U skladu s poetikom ove knjige, gde nema mesta za tirade i pojašnjenja, to se neće desiti.
Prilikom odabira pisaca koji će se naći u ovom nevelikom zborniku urednik se vodio ličnim čitalačkim preferencijama koje je teško, ako ne i nemoguće, obrazložiti u nekoliko književno-teoretičarskih pasusa. I da je takve rečenice moguće formirati, one bi čitaocima mogle poslužiti samo kao povod da ponovo pročitaju poslednju rečenicu neke od pripovedaka kako im ono poslednje pročitano ne bi bila neka suvoparna akademska misao o književnosti.
No umesto pogovora, recimo za kraj barem ovo: postoji nešto što povezuje sve narative, nešto sadržano u samom naslovu zbornika. Priroda užasne ljubavi razlikuje se od pripovetke do pripovetke, razlikuju se i užasi koji su njen neodvojivi deo, ali zajedničko im je to što je u svakoj priči ljubav nekontrolisana. Ona razobličava stvarnost, njoj će se povinovati fabula, junaci, skice enterijera i eksterijera. Kroz ljubav će se prelomiti svako drugo osećanje, ostavljajući trag na zadihanim junacima pripovedaka.
Na kraju, ljubav će uništiti sve što je stvorila. Ona je stvorila i ove priče, ali su one, na čitalačku sreću, neuništive i svedočanstvo su jednog intenzivnijeg sveta.
