… Bez upuštanja u detaljniju analizu pesama koja bi čitaocu mogla da nametne određeno (i nužno nedovoljno) tumačenje i poremeti njegovo otiskivanje na lirsku struju zbirke Pas i anđeo, ipak treba istaći njenu treću celinu. Ona je veoma značajna i sadrži pesmu (čamac u tami), koja spada u najpoznatija Foseova poetska dela, i u izvesnom smislu predstavlja središnju tačku zbirke Pas i anđeo. A s obzirom na to da ova zbirka ima svoj tok, odnosno pokret do određene tačke, neosporno se treba osvrnuti i na devetu celinu. U poslednjoj pesmi zbirke nalazimo stihove „naši pokreti uvek su i nikad nisu sami / Jer kiša ima svetlo / i tama ima svetlo / kao kada svetli / čamac u fjordu / ili usamljena kuća /negde kraj kopna.“ Kao dopunu ovih stihova, a donekle možda i kao kontrast, treba navesti deo monologa iz Foseove čuvene drame Letnji dan, objavljene šest godina nakon zbirke Pas i anđeo: „I osetio sam kako se sve više praznim / osetio sam da postajem prazan / kao kiša i tama / kao vetar i drveće / kao ovo more / i više nisam bio nemiran / i bio sam velik i prazan mir / bio sam tama / crna tama / bio sam ništa / tiho / i bez značenja / a ujedno sam osetio da / pa, da na neki način svetlim / duboko u sebi / iz prazne tame / osetio sam da prazna tama svetli / tiho / i bez značenja / i bez reči / svetlela je tama iz mene.“ Pojam svetlosti tame može se naći u tekstovima mistika i alhemičara, a svetlost u čoveku podseća na gnostičku božansku iskru, odnosno pneumu. No spoznaja ili pak slutnja te svetlosti je tiha, povezana s prazninom i nalazi se u susretu sa nečim drugim, što nije čovek sam, bio to drugi čovek, priroda ili nešto tajnovito u duši. U potragu za njom ne odlazi se na daleka nebesa ili ponor poništenja, ona se dešava u onome što jednostavno jeste, što je tiho prisutno i što traje, jer je i ta jastvu potrebna drugost uvek i svugde tu: „ iznova i iznova / ovo se dešava: pas i anđeo / čamac na moru / pokreti novi stari iznova“. Tom Egil Verven razmatra jastvo u Foseovim delima i ističe učestalost formulacije „više ne postojim“ ili „nema me više“. Iako će Fose jednom prilikom sebe okarakterisati kao klasičnog modernistu, Verven ističe da kod njega ne nalazimo egzistencijalno raspadanje modernističkog jastva u ništavilu i angstu. Fose se nadovezuje na tradiciju poetskog nihilizma, ali na njoj ne ostaje. Jastvo se kod njega menja ili nestaje, ali se taj nestanak može shvatiti i kao nestajanje izolovanog jastva modernističke lirike. Zaista ima nečeg predmodernog kod Fosea, kako Knausgor ističe, na šta u zbirci Pas i anđeo ukazuje i lirski dijalog s Helderlinom, velikim tragaocem za svetlošću u prirodi, kao i sa Traklom i Rilkeom na drugim mestima. Susret sa prazninom, odsustvom i tamom nije strašan kao kod mnogih modernista, nije gubitak niti izgubljenost, ili ako jeste, to je gubitak koji nešto donosi i izgubljenost u kojoj se nešto pronalazi. Taj susret donosi mir, ali mir u pokretu, u neizvesnom, nesaznatljivom i neizrecivom. „Nema me više“ predstavlja otkriće svetlosti tame: „naši pokreti uvek su i nikad nisu sami / Jer kiša ima svetlo / i tama ima svetlo“. Jastvo više ne počiva u sebi ili u svom očajanju, a ako ne može da postoji samo, može da postoji kroz drugog ili kroz drugo. Postoji kroz osećanja i sećanja, kroz pokret (u najširem smislu) prema drugome i sa drugim, i prisustvom u prostoru koji ga okružuje. Drugim rečima, jastvo može da postoji upravo tamo gde pronalazi svetlost. Svetlost tame je njegovo postojanje. Ili je možda bolje reći da u svetlosti tame i pomoću nje jeste. Jer Fose uspostavlja razliku između „postojati“ i „biti“: „Sve govori da Bog jeste. Ništa ne govori da Bog postoji. /Zašto bi Bog postojao? Bog koji jeste? / Postojati znači biti daleko od Boga / da bi Bog mogao da bude i da bi time sve moglo da bude.“
Ovo je jezik mistike. Ali mistik zna da svoju istinu gubi čim je izgovori. I ma koliko da je značajan za Fosea, možda ipak ne treba takvim jezikom zaokružiti priču o zbirci Pas i anđeo. Ona svakako nije gnostički traktat. Ona obitava među fjordovima i planinama, vetrovima i kišama, ona počiva u čamcu na mračnim talasima i pokazuje nam svoje obitavalište i svoje slutnje. Možda je najbolje završiti sledećim stihovima:
običan je dan i tiho je
kad beli psi, tako spokojni, prolaze svojim krajolikom
Radoš Kosović
