U ovoj filozofskoj pripovesti, Blanšo (1907-2003) se bavi bolešću, umiranjem, smrću, ljubavlju, prijateljstvom i izdajstvom. Bavi se, u krajnjoj liniji, slutnjom povratka iz sveta mrtvih, prisustvom preminulih. Ukratko, narator prisustvuje smrti svoje mlade prijateljice, a par godina kasnije, ophrvava ga sumnja da je njegova sadašnja ljubavnica zapravo preminula prijateljica - vaskrsla iz sveta mrtvih. Za s
ve nas koji smo osetili i smrt bližnjih i padanje bombi, baš kao i okupaciju, ali i bivstvovanje na tuđem jeziku kao i Blanšoov narator koji pokušava da govori poljski tokom bombardovanja Pariza, ovaj tekst predstavlja pravu delikatnu poslasticu za čitanje i veliki izazov za razumevanje. On je prava šuma zvukova i značenja, lavirint kroz koga je veliki izazov tražiti izlaz, gotovo mistično iskustvo. Centralno pitanje knjige je odnos između životnog i književnog iskustva. Ovo pitanje, u širem smislu, dominira i ostalim delima Blanšoa.
Blanšoova pripovest predstavlja jedan izuzetno ambiciozan projekat. Ona ne samo da se bavi pitanjem granice najintimnijeg sećanja već istovremeno ispituje i granice jezika kojima se može ispitati, doživeti i, na kraju krajeva izreći, ono neizrecivo: smrt. Smrt bližnjega i sopstvenu smrt. Namera autora je da se on te mere ukloni, da književni jezik, taman to bilo iluzorno, počne sam da ispisuje svoja značenja. Namera mu je, ma koliko god to čudno zvučalo, da zaustavi smrt. Ili bar da je odloži. Po mogućstvu ad indefinitum.
